ŠEĆERNA BOLEST I PSIHA
Da li su dijabetes i psiha povezani. Kako izgleda psihološki profil dijabetičara piše Dr Vladeta Jerotić
Davnašnje naslućivanje, a kod nekih velikih lekara u prošlosti uverenost da u svim telesnim bolestima ne samo što sudeluju psihički činioci već da oni predstavljaju često jedini njihov stvarni uzrok u našem vremenu nalazi sve više pristalica, a naučni dokazi za ovakvo mišljenje sve su brojniji. Tako je za niz telesnih bolesti - počev od grizlice stomaka, preko nekih oblika bronhijalne astme do visokog krvnog pritiska - vrlo brižljivo ispitano i uspešno određeno mesto psihičkog činioca kako u nastajanju i određivanju tako i u njihovom uspešnom lečenju.
Za druge bolesti organskog tipa, kao što su bolesti štitnjače, hronične crevne bolesti, tuberkulozu, ali i za rak ili infarkt, sve se više gomilaju ozbiljna naučna saopštenja psihosomatičara koja ukazuju da udeo psihe sa njenim svesnim i još više nesvesnim konfliktima nije nimalo beznačajan; s druge strane, dragocena pomoć bolesnikove psihe u lečenju ovih bolesti, i onda kada su upotrebljeni najbolji i najsavremeniji načini medikamentoznog lečenja, upravo je odlučujuća za uspeh lečenja.
Relativno je novijeg datuma izučavanje psihičkog činioca i kod takvih bolesti kao što su oboljenje žučne bešike, reumatizma ili šećerne bolesti za koje se pretpostavljalo da su tipično organske bolesti više ili manje poznatog uzroka. Posvetićemo ovo izlaganje savremenim psihosomatskim dostignućima u istraživanju šećerne bolesti, popularnog diabetes mellitusa.
Staro je opažanje i kliničara i bolesnika da se već postojeći dijabetes pogoršava ili poboljšava pod psihičkim uticajem nezavisno od medikamentoznog lečenja. Novo je, međutim, mišljenje nekih autora, koje je izazvalo žive diskusije, da psihički uticaj može da bude etiološki momenat u samom nastajanju dijabetskog oboljenja.
Već kod Meningera, 1935. godine, nalaze se prvi nagoveštaji ovakvog shvatanja. On je gledao na dijabetes kao na izraz konflikta čitave ličnosti. Bilo je upadljivo da je kod dvanaest od dvadeset dva dijabetična pacijenta pronalazio paranoidne crte.
Drugi veliki autoritet na psihosomatskom području, Danbar, 1947. godine je pokušala da ocrta profil ličnosti dijabetičara. Ona je uočila velike teškoće koje ima ovaj tip ličnosti pri prelazu od infantilne zavisnosti prema nezavisnom stavu odraslog čoveka iz čega je proistekla ambivalencija između pobune i poslušne potčinjenosti. Osim toga, bile su prisutne još mazohističke crte, seksualna strašljivost i sklonost paranoidnim idejama.
Neki drugi istraživači su utvrdili da se u trećini slučajeva šećerne bolesti kod dece početak bolesti poklopio sa pogoršanjem porodične situacije, kao što je razvod roditelja, zaoštravanje sukoba među roditeljima i sl.
U svakom slučaju, moglo je da se dokaže da je početak šećerne bolesti ili njeno pogoršanje gotovo uvek u vezi sa nekim težim opterećenjem životne situacije bolesnika, odnosno da je u fazama relativnog psihičkog mira, u kojima nije bilo konflikta ili novih stresova, uobičajena doza insulina mogla da bude i znatnije reducirana.
Kada svim ovim nalazima dodamo i eksperimentalna istraživanja poznatog američkog fiziologa Kenona, koji je mogao da dokaže kako na mačkama tako i na ljudima da strah i brižnost mogu da prouzrokuju povećano izlučivanje šećera u mokraći, onda hipoteza o uticaju afektivnih činilaca na smetnje u metabolizmu ugljenih hidrata i kod nedijabetičara dobija novu snažnu podršku.
Kenonovim eksperimentima o nesumnjivom uticaju straha na mogućnost pojavljivanja dijabeta pridružila su se i klinička posmatranja Vajsa i Ingliša (1950) koji su prisustvo hroničnog straha mogli da potvrde kod svih svojih ispitivanih dijabetičara. Oni su postavili privlačnu hipotezu, po kojoj se organizam brani od raznih oblika strepnje (unutrašnje i spoljašnje) mobilizacijom šećera i hiperglikemijom i to preko adrenalinskog izlučivanja, pa tako hronični, nesvesni strah dijabetičara prouzrokuje hroničnu stimulaciju insulinskog sistema i, najzad, njegovo iscrpljenje.
Vrlo značajan početni znak u nastupanju kliničkog sindroma dijabetesa jeste gojaznost koja se otkriva u gotovo 75% slučajeva. Pri svemu tome sama gojaznost ne može biti smatrana kao uzrok dijabetesu, pošto samo 5% gojaznih postaju dijabetičari.
Naime, ovde je psihološki momenat odlučujući u nastupanju patološke gojaznosti. Nerazrešeni konflikti koji su prouzrokovani ili sami prouzrokuju hronični strah i zebnju prenose se na oralne potrebe neurotičara koje treba da se zadovolje jelom. Nastaje porast apetita sve do proždrljivosti, zatim gojenje koje stvara posledično trajnu hiperglikemiju i iscrpljivanje gušterače koja proizvodi insulin.
Pošto se zadovoljavanje jelom izjednačava sa potrebom za ljubavlju, zbog smetnji u ljubavnom životu, koje gotovo uvek prate strašljivost neurotičara, nastaje emocionalni doživljaj stalne gladi koji se onda pokušava da zadovolji preteranim uzimanjem hrane, koja opet poremećuje unutrašnji metabolizam.
Pre nego što zaključimo naše izlaganje današnjeg psihosomatskog shvatanja šećerne bolesti, koje je, po našem mišljenju, najpribližnije realnosti formulisao tvorac psihosomatske medicine Franc Aleksander, potrebno je sa nekoliko reči okrenuti se i drugom licu ove bolesti.
Ako smo do sada posvetili, opravdano, najviše pažnje mogućim uzročnim činiocima psihičkog porekla nastajanju šećerne bolesti, treba nešto reći kako sada već postojeća bolest naknadno deluje na psihu bolesnika. Već odranije postojeći strah u dijabetičara biva sada ojačan, uporedo sa povređenom sujetom i osećanjem nedovoljnosti raste potreba da ga drugi zaštiti, ali raste i osećanje neprijateljstva i povećane sumnje, sve do razvijanja paranoidnih ideja u odnosu na okolinu.
Neki bolesnici reaguju na bolest apatijom, drugi depresijom, hipohondrijom i paranoidnim sindromom. Mišljenje M. Blojlera (M. Bleuler) da dijabet toliko apsorbuje energije na održavanje i rešavanje duševnih konflikata kod bolesnika, da ovome ne ostaje više snage da bi razvio neke određene psihopatološke sindrome, nije se održalo pred novijim ispitivanjima psihičkog stanja dijabetičara.
U zaključku rado bismo se složili sa Aleksanderom, koji smatra da pored svih postojećih psihičkih konflikata koji nesumnjivo igraju veoma značajnu ulogu u nastajanju bolesti, kao i priznanja realnosti psihičkog profila budućeg dijabetičara, koji već u preddijabetičnoj fazi ispoljava neke upadljive psihičke crte, suštinu šećerne bolesti ne možemo na ovaj način potpuno objasniti bez pretpostavke i nekog konstitucionalnog, somatskog faktora, često nasledne prirode, koji, dokazan ili nedokazan, mora da postoji kod svakog budućeg dijabetičara. Uostalom, brojne studije su otkrile da postoji porodična predispozicija za dijabetes, koja se pripisuje nasleđu jednog ili više gena.
Osoba koja je predisponirana za dijabetes verovatno je rođena sa nekim nedostacima u harmoničnom metabolizmu ishrane zavisnom od celokupne aktivnosti intraćeličnih encima i njihovog regulisanja od endokrinog i nervnog sistema, pa lakše podleže intenzivnom ili vremenski produženom psihičkom konfliktu koji nosi sve karakteristike ranije opisane prirode.
Iako sa velikom rezervom, usuđujemo se da pretpostavimo, na osnovu nekoliko retkih pacijenata da u izvesnim slučajevima može da se desi da neka osoba zaista samo prolazno i samo jedanput oboli od tipične šećerne bolesti, sasvim je i bez recidiva izleči i to uvek u slučajevima naglih psihičkih stresova i relativno brzog otklanjanja uzroka, pa i posledica takvih stresova.
Sve dok broj ovakvih osoba ne bude veći i dok, s drugih strana, ne dobijemo potvrdu naše pretpostavke o mogućnosti pretežno psihogeno nastalog i psihoterapijom izlečenog dijabeta, bolje je da se držimo Aleksanderove postavke da je šećerna bolest kombinacija konstitucionalnih i stečenih faktora, pri čemu je i kod ove bolesti, kao i mnogih sličnih, udeo psihičkog činioca, ne samo u nastajanju već i u lečenju, od presudne važnosti.
Vladeta Jerotić
