Објављено дана

Šta su psihoze – kako nastaje psihoza i kako se leči psihotični poremećaj

Šta su psihoze - kako nastaje psihoza i kako se leči psihotični poremećaj

PSIHOTIČNI POREMEĆAJ

Šta su psihoze i kako se manifestuje psihotični poremećaj. Kako nastaje psihoza i kako se leči. Lekovi za psihoze

Sama reč psihoza zvuči opasno i teško, asocira na nešto dramatično i strano. U svakodnevnom kolokvijalnom govoru kažemo da smo „u psihozi“ ako želimo objasniti da smo u jakom stresu, da smo prekoračili naše unutrašnje granice. Pojam psihoza u pravilu se vezuje za teže psihijatrijske poremećaje koji se nazivaju i duševne bolesti te u sebi nosi snažnu stigmatizacijsku moć.

Šta su psihoze?

Psihotični poremećaji predstavljaju veliku skupinu kliničkih psihijatrijskih dijagnoza od kojih su neke doživotne i onesposobljavajuće (kao npr. šizofrenija, šizoafektivni poremećaji, perzistentni sumanuti poremećaj ili šizotipni poremećaj), dok su druge prolazne i kratkotrajne, predstavljaju tek minornu epizodu i prolaze bez oštećenja psihičkih funkcija (akutni prolazni psihotični poremećaj). Psihoze mogu biti uzrokovane različitim činiocima, mogu imati različite kliničke slike i manifestirati se kombinacijom najrazličitijih simptoma.

Koji su uzroci psihoza i psihotičnih poremećaja?

Uzroci psihoza i psihotičnih poremećaja predstavljaju kombinaciju složenih bioloških, psiholoških i socijalnih činioca te zavise o vrsti psihotičnog poremećaja.

Dve su osnovne skupine psihoza: tzv. endogene ili funkcionalne psihoze (šizofrenija, šizoafektivna psihoza, psihotične slike bipolarnog afektivnog poremećaja) te organske psihoze. Organski sumanuti poremećaji mogu biti uzrokovani različitim telesnim stanjima koja utiču na funkcionisanje mozga i menjaju dotadašnje psihičko stanje, razmišljanje i ponašanje, kao npr. Parkinsonova bolest, Huntingtonova bolest, Alzheimerova demencija, HIV, epilepsija, oštećenja i tumori mozga. Ipak, većina poremećaja, kao npr. šizofrenija, šizoafektivni poremećaji ili šizotipni poremećaj, nisu posledica znanih telesnih smetnji.

Iako se svakodnevno publikuje čitav niz naučnih istraživanja koji se bave uzrokom ovih poremećaja, oni su za nas još uvek velika nepoznanica. Odavno je poznato da se šizofrenija javlja češće u nekim porodicama; najnovije su studije pokazale da je rizik za pojavu šizofrenije kod potomaka oba roditelja obolela od šizofrenije 27,3%, dok ovaj postotak raste na 39,2% za pojavu poremećaja nalik šizofreniji. Otkrićem genoma smatralo se da će se naći „gen za šizofreniju“, no brojne opsežne analize tek su otkrile brojne „kandidat-gene“ i kombinaciju raznih genskih mutacija, ali ne i jasan genetski uzročnik.

Pored genetskih činilaca, ukazuje se na važnost stresnih traumatskih životnih događaja – kako u ranom detinjstvu (seksualno, fizičko i emocionalno zlostavljanje), tako i u odrasloj dobi. Smatra se da su traumatski i stresni događaji u odrasloj dobi precipitirajući činioci koji dovode do ekspresije patoloških gena, koji su do tada bili skriveni i neaktivni. Poznato je da osobe koje kasnije u životu razviju šizofreniju, tokom detinjstva i adolescencije imaju suptilne abnormalnosti motorike jezika ili blage kognitivne abnormalnosti.

Nastanak psihotičnih simptoma pokušavaju spoznati brojne skupine istraživača, od kojih neki ispituju regulaciju receptora, koncentraciju i ravnotežu neurotransmitera (dopamina, glutamata, serotonina), dok drugi istražuju morfološke promene moždane mase. Tako kod osoba sa šizofrenijom dolazi do promena mozga u vidu smanjenja volumena prefrontalnog korteksa, ali i nekih drugih moždanih formacija.

U svakom slučaju, kategorija psihotičnih poremećaja vrlo je heterogena i udeo važnosti pojedinih uzročnih činilaca se razlikuje od jednog do drugog psihotičnog poremećaja.

Klinička slika psihotičnog poremećaja

Pri dijagnozi psihoza karakteristična je odsutnost jedinstvenog i patognomoničnog znaka, no ono što je zajedničko svim navedenim psihotičnim poremećajima i smatra se ključnim su sumanute misli, halucinacije, dezorganizirano mišljenje ili abnormalna motorika.

Golden Sweden Bitter i gljiva Čaga

Što su to sumanute misli?

Sumanute misli ili deluzije su duboko ukorenjena pogrešna verovanja koja se ne mogu otkloniti nikakvim racionalnim argumentima niti se mogu objasniti edukacijskom i kulturalnom razinom bolesnika.

Različite su vrste sumanutih misli pa ćemo ovde nabrojiti one najčešće:

  • progonstvene sumanute ideje još se nazivaju i persekutornim ili paranoidnim;
  • sumanute ideje odnosa opisuju verovanje bolesnika kojim ljudi, situacije i zbivanja u okolini poprimaju osobno značenje;
  • ideje veličine su ideje o velikom značaju, važnosti, bogatstvu bolesnika, njegovim nesvakidašnjim sposobnostima ili posebnom poslanju;
  • sumanute ideje krivice ili bezvrednosti opisuju verovanje bolesnika da će zbog postupaka iz prošlosti biti otkriven i osuđen, da će zbog njegovih grehova ispaštati buduća pokoljenja;
  • sumanute hipohondrijske ideje su uverenja bolesnika da boluje od neke teške i neizlečive bolesti, najčešće karcinoma ili neke polne bolesti;
  • religioznim sumanutim idejama sumanuti sadržaji su vezani uz religioznu tematiku;
  • sumanute ideje ljubomore odražavaju uverenje o partnerovoj neveri koje može voditi opasnom i agresivnom ponašanju prema partneru;
  • erotomanske ideje odražavaju bolesno uverenje o zaljubljenosti u nju neke važne osobe;
  • sumanutosti kontrole odražavaju verovanje da su bolesničke aktivnosti, impulsi i misli pod tuđom kontrolom i uticajem. Slične tome su sumanutosti čitanja, nametanja i oduzimanja misli, koje su tipično shizofreni simptomi kojima se gubi osećaj vlastitosti, bolesnik doživljava da ljudi izvana mogu saznati o čemu on razmišlja ili da njegove misli nisu njegove nego da su mu nametnute spolja.

Šta su to halucinacije?

Halucinacije su opažanja koja nastaju u odsutnosti podražaja u spoljnom svetu, stoga se nazivaju i „obmanama osetila“. Mogu dolaziti iz vlastitog tela ili spoljneg sveta, vezani su uz pogrešnu procenu realnosti, neželjene su, zbivaju se spontano i izvan su kontrole pacijenta. U pravilu su znak duševnog oboljenja iako se iznimno mogu javiti i kod psihički zdravih osoba. Kod psihički zdravih se opisuju u stanjima umora, pri uspavljivanju, pri buđenju, te u stanjima senzorne deprivacije (nedovoljne stimulacije osetila podražajima spolja), slepila ili gluvoće.

Prema vrsti se opisuju slušne, vidne, njušne, okusne i telesne (površinskog ili dubokog oseta) halucinacije. Slušne halucinacije karakteristične su za šizofreniju i jedan su od vodećih simptoma ovog poremećaja, osobito ako su imperativne, u obliku dijaloga dva ili više glasova ili predstavljaju ozvučenja vlastitih misli.

Za razliku od slušnih, vidne halucinacije (vizualne) svojstvene su organskim poremećajima, iako se ponekad javljaju i kod šizofrenih psihoza kada mogu poprimiti razne oblike, a češćima od ostalih smatraju se elementarne halucinacije u vidu bleskova ili boja.

Telesne halucinacije predstavljaju obmane opažanja na području telesnog oseta.

Bizarna narav opisanih halucinacija ukazuje da se radi o šizofreniji, pogotovo ako je povezana sa idejama kontrole ili uticaja.

Ponekad se halucinacije javljaju i kod organskih stanja, npr. apstinencijskih sindroma usled prekida uzimanja alkohola i benzodiazepina (taktilne i kinestetske halucinacije), epilepsije, infekcijskih bolesti mozga ili intoksikacija.

Tako se kod kokainskih ovisnika i alkoholičara opisuje formikacija tj. halucinacije gmizanja sitnih životinja iznad ili pod kožom. Njušne i okusne halucinacije (olfaktorne i gustatorne) opisuju se skupa jer se često doživljavaju zajedno i nije ih uvek lako odvojiti. Prisutne su kod šizofrenije, epilepsije i organskih poremećaja, od kojih najčešće kod tumora i epilepsija temporalnog režnja.

BioImunitet kapi za imunitet

Šta je to dezorganizovano mišljenje?

Kod psihotičnih bolesnika susrećemo se s različitim vrstama poremećaja forme mišljenja. Ponekad niz asocijacija može biti očuvan, ali su mu dodani različiti elementi bez logične povezanosti, što može rezultirati krajnje zamršenim govorom i buncanjem. Ponekad se može javiti „gomilanje misli“ koje bolesnik opisuje kao brzo nadiranje mnoštva nerazjašnjenih ideja koje mu se nameću spolja.

Opisani poremećaji toka i forme mišljenja kod šizofrenih bolesnika rezultiraju nastankom rasplinutog mišljenja, kod kojeg je izgubljena normalna struktura mišljenja, asocijacije se redjaju nelogično, zbrkano, nepovezano. Krajnji stepen rasplinutosti ponekad je popraćen raspadom reči čiji delovi se spajaju u nove reči tzv. neologizme. Ispitivač u kontaktu sa pacijentom ima utisak nejasnoće i konfuzije.

Šta je to abnormalna motorika?

Promene u kretnjama, mimici, držanju i ponašanju primetne su kod većine psihijatrijskih poremećaja. Karakteristični za šizofreniju su tzv. katatoni simptomi koji se mogu manifestirati stuporom ili nemirom. Katatoni stupor prati krajnja psihomotorna zakočenost i mutističnost (nemost), uz očuvanost svesti. Opisane simptome zakočenosti i siromaštva kretnji mogu bez vidljiva razloga smeniti nagle, besmislene, uznemirene kretnje, koje ponekad odlikuje agresivnost i destruktivnost, što se naziva katatonim nemirom.

Pored ovih osnovnih simptoma postoje i brojni drugi simptomi koji se javljaju kod psihotičnog poremećaja, kao npr. poremećaj afektivnog ili čuvstvenog života, teskoba, smetnje spavanja, poremećaj volje, pažnje, povučenost u vlastiti autistični svijet. Savremene podele govore o pozitivnim i negativnim simptomima. Pozitivni simptomi su sumanute misli, halucinacije, dezorganizovano mišljenje dok su negativni simptomi gubitak uobičajenog emocionalnog odgovora prema svojoj okolini, bezvoljnost, gubitak interesa i inicijative i sl.

Lečenje psihotičnih poremećaja

Lečenje ovih poremećaja je u prvom redu medikamentozno i sprovodi se prvenstveno antipsihoticima. To su velika skupina lekova čije je otkriće donelo pravu revoluciju u psihijatriji stavljajući ih u red nekih od najefikasnijih lekova. Zahvaljujući otkriću ovih vrlo efikasnih lekova uspostavila se kontrola nad opisanim simptomima psihoze i omogućio se oporavak velikom broju bolesnika. Pored antipsihotika u lečenju psihoza mogu se koristiti i druge skupine lekova kao npr. anksiolitici, stabilizatori raspoloženja, ređe antidepresivi.

Iako su antipsihotici lekovi koji mogu imati značajne nuspojave, otkrićem novih skupina lekova tzv. atipičnih antipsihotika, učestalost i intenzitet nuspojava su se umanjili, a unapredio se oporavak negativnih simptoma. Pored medikamentozne terapije razvijaju se različite psihoterapijske tehnike. Tako je psihoedukaciji cilj upoznati bolesnike s bolešću i načinima lečenja, relaksacijskim tehnikama postići umanjenje teskobe i straha, a metakognitivnom treningu cilj je pomoći bolesnicima da podignu svest o distorzijama u realnosti te da uspostave kritički odmak u odnosu na simptome i unaprede veštine svakodnevnog funkcionisanja.

Prognoza psihotičnog poremećaja

Proces lečenja i oporavka od psihotičnog poremećaja zavisi o vrsti poremećaja, dužini njegovog trajanja i uzroku nastanka poremećaja. Kod organskih psihotičnih stanja popravljanjem opšteg telesnog stanja ili otklanjanjem telesnog uzroka često dolazi do nestajanja psihotičnih simptoma i potpunog oporavka.

Kod akutnih psihoza simptomi traju kratko i mogu nestati u nekoliko dana do nekoliko nedelja, dok kod hroničnih duševnih bolesti kao šizofrenija ili šizoafektivna psihoza lečenje ponovnog pogoršanja bolesti može trajati duže, ponekad mesecima te kod preko tri četvrtine obolelih zaostaju neki od psihotičnih simptoma.

Izvor: Pliva.hr