Posted on

Zašto se psihički poremećaji javljaju u ranim dvadesetim godinama?

Zašto se psihički poremećaji javljaju u ranim dvadesetim godinama

PSIHIČKI PROBLEMI

Koji su razlozi sve većeg broja psihičkih poremećaja kod mladih? Da li se psihički poremećaji genetski nasleđuju ili ima i faktora iz spoljašnje sredine?

Stereotipni prikaz zbunjenog uplašenog post tinejdžera koji se sa mukom navikava na život odrasle osobe postoji sa razlogom. Često se može čuti da se mentalni i psihički poremećaji mahom javljaju u kasnoj adolescenciji odnosno ranim dvadesetim godinama. Ako se kod odrasle osobe razvije anksiozni poremećaj, 90% je sigurno da je on postojao i u adolescenciji.

U suštini, takvi psihički poremećaji ne nastaju kod odraslih. Nastaju u detinjstvu i onda se prenose u zrelo doba. Nova istraživanja sugerišu da je uzrok tome činjenica da se mozak u mladosti u velikoj meri menja. Nekada se mislilo da ne prolazi kroz mnogo promena posle ranog detinjstva, ali na osnovu do sada viđenog, može se zaključiti da se korenite promene odvijaju sve do ranih dvadesetih godina. Plasticitet je još uvek na visokom nivou, tako da uticaji iz spoljašnje sredine mogu da ostave snažan trag na dalji razvoj mozga.

U isto vreme, reklo bi se da u tim godinama osoba prolazi kroz značajne socioekonomske promene – visoko obrazovanje, zaposlenje, odvajanje od roditelja.

Neke vrste poremećaja imaju jaču genetsku komponentu od drugih. Šizofrenija i bipolarni poremećaj su mnogo češće nasledni. Ako roditelj, brat ili sestra ima takvu vrstu poremećaja, to izlaže pacijenta mnogo većem riziku, iako okruženje može to da omogući. Sa druge strane, poremećaji kao što su depresija kod dece ili anksioznost se ređe nasleđuju.

Da li će pacijent razviti jedno od takvih oboljenja zavisi u mnogo većoj meri od njegovog okruženja. Mladi ljudi prolaze kroz razne promene u društvenom smislu, ali evolucija nas je učinila sposobnim da izdržimo tu veliku tranziciju od života sa roditeljima do samostalnog statusa odrasle osobe. Sve ono što se dešava tokom te tranzicije svakako može da doprinese razvoju “zdrave” psihe ili nekih od pomenutih poremećaja.

Još uvek je podložna preispitivanju svaka procena po pitanju toga koliko uslovljava biologija a koliko životna sredina. Genetika kaže da nikad ne odlučuju samo geni ili samo okruženje, već kombinacija ta dva faktora. Postoji mnogo mera u pogledu zaštite od razvoja psihičkih poremećaja, čak iako postoji nasledni faktor rizika. Životno okruženje može ljude da gurne preko ivice u pravcu bolesti, ali u pravom okruženju, oni bi u stvari mogli da procvetaju.

Ljudi bi trebalo da obrate pažnju na faktore rizika. Recimo da jedan od vaših roditelja ima određeno psihopatološko stanje; to znači da ste vi izloženi riziku. Ako ste u detinjstvu teže komunicirali sa društvom, i to vas izlaže riziku. Ako su vas roditelji štitili od svega umesto da vas izlože problemima da biste naučili kako sa njima da se nosite, i to je faktor rizika. Uticaj roditelja može u velikoj meri da odredi kako se osoba nosi sa novim izazovima koji je čekaju kad odraste.

Ako osoba primeti simptome mentalnog oboljenja najvažnije bi bilo da se obrati terapeutu što pre, u što ranijem životnom dobu. Psihopatologija je slična navikama: sa vremenom je sve jača, na neki način postaje biološki deo osobe. Mnogo je teže iskoreniti psihički poremećaj koji je već dugo prisutan.

Ako sumnjate da bi problem mogao da postoji, potražite pomoć pre nego što dođe do krize, pre nego što osetite da vam značajno utiče na život.

Psihoterapija je skupa i nerazumljiva; mnogi ljudi pomisle „Možda je depresija, možda je anksioznost, ali verovatno nije ništa.” Ne žele da potroše novac uzalud, pa odlažu terapiju do poslednjeg časa. Što se više terapija odlaže, to su simptomi jače ukorenjeni. Odlaganje možda štedi novac kratkoročno, ali samo povećava cenu zdravlja dugoročno gledano.

Za fizička oboljenja postoje preventivni tretmani, ali društvo još nije na tom nivou kad je psihičko zdravlje u pitanju.

Trebalo bi da znamo da većina poremećaja koja se javi tokom dvadesetih godina kasnije nestane. Ali takođe bi trebalo da zna da, u slučaju da je poremećaj ozbiljan, daleko je bolje lečiti ga ranije nego kasnije.Nemojte misliti da poseta psihijatru stigmatizuje i da joj treba pribegavati samo u trenutku akutne krize.

Mislite o psihoterapiji kao o održavanju opšteg zdravlja, nešto nalik na redovne godišnje preglede. Rešavajte probleme što ranije, ne dajte da se sa vremenom komplikuju.

Milan Popović